Nikola Marinkovi\u0107 - GNOSTICIZAM U PENTALOGIJI SVET U

Download this photo Edit with GIMP online editor

Apstrakt: U eseju ispitujemo mogu\u0107nosti razumevanja poetske pentalogije Svet u nigdini Dejana Stojanovi\u0107a kao knjige koja ba\u0161tini elemente gnosti\u010dke tradicije, preobra\u017eene i preoblikovane u skladu sa iskustvom modernosti, koju dominantno oblikuju pozitivisti\u010dki i tehnicisti\u010dki svetonazor. Uo\u010davaju\u0107i ipak koherentnost unutar teksta koji spaja ove nesrodne fenomene, postavljamo pitanje mere, imenovanja i prirode gnosticizma u ovom tekstu, uz istovremenu svest o relativnosti rezultata analize za tekst koji izvorno ima intenciju nadila\u017eenja diskurzivnog, pa time i analiti\u010dkog tipa govora.

Klju\u010dne re\u010di: gnosticizam, modernost, iskustvo, diskurzivnost, hibridnost

Pentalogija, odnosno petoknji\u017eje Dejana Stojanovi\u0107a Svet u nigdini neobi\u010dan je poduhvat u srpskoj knji\u017eevnosti. Eksplicitan kosmogonijski karakter ovog pesni\u010dkog, su\u0161tinski hibridnog dela postavlja mnoga pitanja bez kojih se, razumljivo, sam tekst mo\u017ee \u010ditati ali i bez kojih je dijalog sa tekstom, a time i njegov recepcijski \u017eivot, li\u0161en onog zapretanog smisla za koji naslu\u0107ujemo da mo\u017ee biti adekvatan ovom delu. Neka od ovih pitanja proishode iz same prirode kosmogonije kao narativa o postanku sveta, neka se ti\u010du na\u010dina na koji je kosmogonijski, i ne samo kosmogonijski narativ ovog teksta oblikovan, dok \u010ditav jedan set pitanja mo\u017ee biti postavljen u vezi sa \u017eanrovskom hibridno\u0161\u0107u Sveta u nigdini i kontekstom njenog objavljivanja. Po\u0111imo, dakle, od po\u010detka, prate\u0107i tim kretanjem i nastojanje samog autora.

Me\u0111utim, \u0161ta konkretno mo\u017ee zna\u010diti da se ovakvoj knjizi pri\u0111e \u201eod po\u010detka\u201c? U tekstolo\u0161kom smislu, to bi zna\u010dilo da u analizu krenemo od prvih varijanti teksta, precizno tra\u017ee\u0107i istorijat nastanka ove knjige ne bismo li otkrivanjem njene geneze doprli do smisla celine, ukoliko verujemo da taj smisao postoji. Iz jedne postmoderne, danas popularne hermeneuti\u010dke perspektive, \u010ditalac bi mogao hibridnost ovog teksta da tuma\u010di kao rasprostiranje znakova koji, uprkos volji autorske instance koja ih je okupila na jednom mestu, dakle i sa jednim ciljem, svedo\u010de o razjedinjenosti Sveta u nigdini, njegovoj samozatajenoj fragmentarnosti. Ako ipak preuzmemo rizik, prihvatimo gubitni\u010dku igru tuma\u010denja i poverujemo da ipak vi\u0161e mo\u017eemo dobiti od pesni\u010dkog teksta ako poverujemo da mogu\u0107nost jedinstva nudi \u010ditaocu daleko vi\u0161e, odakle onda da se pribli\u017eimo Svetu u nigdini? Jer, sistem \u017eanrova kao na\u010din mi\u0161ljenja o knji\u017eevnosti i dalje nas, nesvesno, usmerava da u ovom tekstu tra\u017eimo pro\u017eimanje meditativne proze, aforizama i poema, te metafizi\u010dkih i pesama u prozi, koji su svi skupa slo\u017eeni u cikluse prevashodno tematski organizovane. Polaze\u0107i dalje ovim, u interpretaciji odve\u0107 uhodanim putem, tra\u017eili bismo analogije i sli\u010dnosti izme\u0111u sasvim kosmogonijskih delova teksta, poput prve knjige Ozar, i onih kriti\u010dko-aforisti\u010dkih delova, poput ciklusa \u201eMisao i dodir\u201c i \u201eKlopke\u201c iz tre\u0107e knjige Svet i ljudi. Obimnost petoknji\u017eja, sre\u0107om, ne dozvoljava nam da krenemo ovim sholasti\u010dkim putem \u2013 ova knjiga nije namenjena takvom \u010ditanju.

Ipak, nedvojbena koherentnost osnovne vizije teksta, vizije koja obuhvata i Ozara, poemu o nastanku sveta, i Dom svetlosti, petu knjigu pentalogije, u kojoj tematski registar kru\u017ei preko civilizacijske topografije, upu\u0107uje nas da problem smisla tra\u017eimo u preosmi\u0161ljavanju svetskoistorijskog iskustva, posredovanog prevashodno knji\u017eevno\u0161\u0107u, jer upravo to jeste onaj presudni kvalitet koji pisanje kosmogonije donosi. Pojedine pesme upu\u0107uju nas na to: od motiva stvaranja sveta, kojima je pro\u017eet Ozar, do modernih fenomena (\u201eDemokratija\u201c) ili urbanih simbola savremenog iskustva (\u201eNovi Amsterdam ili Njujork\u201c) jedinstvena pesni\u010dka vizija obele\u017eena je jereti\u010dkom voljom: ona polazi od preoblikovanja (delimi\u010dno biblijske) povesti o postanku sveta, da bi se sa ni\u0161ta manje jereti\u010dkim \u017earom okrenula ka \u201esvetinjama\u201c aktuelnog vremena.

Ipak, kosmogonija nije izvorno biblijska tradicija i se\u017ee u dubinu pam\u0107enja evropske knji\u017eevnosti, na njene same po\u010detke u anti\u010dkoj gr\u010dkoj kulturi. Sledstveno tome, kosmogonijski narativ izvorno je prethri\u0161\u0107anski, paganski narativ koji se tek u srednjem veku alegorezom vezao za judeohri\u0161\u0107ansko razumevanje kosmosa te otuda Vergilije mo\u017ee biti vodi\u010d du\u0161e u Danteovoj Komediji. Sinteza ove dve tradicije, me\u0111utim, ve\u0107 u rano doba dogmatskih previranja dala je vrlo interesantne tekstove: gnosti\u010dke spise. Kako \u017dak Lakarijer pi\u0161e, \u201eu biti, gnoza spaja, ne razdvaja\u201c , te se kao aktivni kosmogonijski i metafizi\u010dki delatnici u razli\u010ditim gnosti\u010dkim spisima sre\u0107u anti\u010dka gr\u010dka bo\u017eanstva Hermes i Semela, apokrifni Adamov sin Set i egipatski Serapis (me\u0111u mnogim drugim bo\u017eanstvima), ali i \u010ditav niz novostvorenih bo\u017eanstava, Arhonata i Eona, vladara nebeskih sfera.

Upravo sli\u010dnim sinteti\u010dkim zahvatom, pro\u017eetim gnosti\u010dko-misti\u010dkim metaforama svetlosti i poznanja, po\u010dinje prvi deo Sveta u nigdini, Ozar:

\u201ePevaj mi Homere o istoriji zvezda i o istoriji Zemlje

O tamnoj zvezdi koja Zevsa iz pene mraka ra\u0111a,

O njegovoj deci i drugim bogovima i mraka i svetla,

O zori koja svojim rumenim prstom otkriva poreklo dana,

O putevima svetlosti i putu pam\u0107enja, razuma i znanja\u201c.

Me\u0111utim, postuliranje Homera u figuru invokacije, u kojoj izvorno stoje muze, upu\u0107uje na drugostepenost pesni\u010dke vizije, odnosno demistifikaciju njenog porekla: iza koprene entuzijasti\u010dke neposrednosti krije se prisustvo klasi\u010dne lektire kao tekstualnog predlo\u0161ka. Otuda je i svet koji figura Homera opeva, odnosno nastanak sveta, vi\u0161estruko premre\u017een direktnim i indirektnim, namernim i neslu\u0107enim aluzijama i citatima na klasi\u010dna dela evropske knji\u017eevnosti me\u0111u kojima svakako treba spomenuti romanti\u010darskog pesnika istovrsnog zamaha \u2013 Vilijema Blejka, koji i sam nasleduje \u010ditavoj jednoj podzemnoj tradiciji evropske kulture: gnosti\u010dko-misti\u010dkoj tradiciji.

Razume se, ovde ne tvrdimo i ne poku\u0161avamo da analiziramo direktne citate, jer je obiman tekst Sveta u nigdini premre\u017een njima do te mere da zahteva zasebnu studiju, ali u strukturi motiva nasledovanje gnosticima i misticima je jasno. Ve\u0107 u pesmi \u201ePut unutra (Zemlja koju tra\u017eim)\u201c iz knjige Ozar nailazimo na nedvosmisleno mapiranje misti\u010dke putanje:

\u201eVe\u0107 sam na putu, ali ovo je put unutra.

Put nalazi mene i uvla\u010di u vrtlog

U kojem ja postajem moj put,

Postajem zemlja koju tra\u017eim.

Nema puta napolje. Apsolut nema granice

A put bez granica nema smisla.

I put unutra jeste put bez granica,

Ali ima okvir uma koji ga obujmljuje.\u201c (11)

Ipak, ne bismo bili dovoljno precizni ukoliko bismo citirane stihove neproblematizovano poistovetili sa misti\u010dkim iskustvom. Najpre stoga, \u0161to se misti\u010dko iskustvo tek naknadno, razumevanjem i tuma\u010denjem prepoznaje kao takvo jer je skriveno iza metafora nedovoljnosti jezika, dok je u navedenim Stojanovi\u0107evim stihovima demistifikovano kao takvo. Otkuda poriv da se misti\u010dki put ne samo opi\u0161e ve\u0107 i istovremeno i rastuma\u010di kao takav? Na prvom mestu, mo\u017ee biti u pitanju nepoverenje u mogu\u0107nost jezika da prenese misti\u010dku viziju i to da je prenese tako da bude prepoznata ba\u0161 kao misti\u010dka. Ovo nepoverenje, me\u0111utim, u izvornim misti\u010dkim i gnosti\u010dkim tekstovima proizvodilo je gustu mre\u017eu slo\u017eenih metafora kroz koje su mogli prona\u0107i put razumevanja isklju\u010divo ezoterici, dakle posve\u0107enici u tajno zna\u010denje re\u010di, dok ovde imamo obrnut proces: misti\u010dko iskustvo posredovano je jezikom koji ga od po\u010detka predstavlja kao takvog, dakle u izvornom smislu re\u010di demistifikuje, da bi tim postupkom potvrdilo samu pretpostavku da je takvo iskustvo mogu\u0107e. Nepoverenje u mo\u0107 jezika da prenese misti\u010dka zna\u010denja izvorno dovodi do dokidanja jezika samog, \u0161to ovde nije slu\u010daj ve\u0107 se narativ ispreda u neprekidnosti na desetinama, a unutar petoknji\u017eja i na stotinama strana, \u010dime se otkriva jedna u mnogome druga\u010dija vrsta gnosti\u010dkog iskustva.

Naime, drugi tip odgovora na postavljeno hermeneuti\u010dko pitanje vra\u0107a nas na jedan od temeljnih problema koji \u017eanrovski i tematski kontekst ove knjige donose: Kako je mogu\u0107e pisati kosmogoniju u vremenu post postmoderne? Jer, nemogu\u0107e je prenebregnuti da u doba tehnicizma, kada je pozitivna nauka dosegla neslu\u0107ene tajne makro i mikrokosmosa, kosmogonija koja ova saznanja ostavlja po strani mo\u017ee biti uverljiva. Otuda se iskustvo modernog doba, kao doba presudno obele\u017eenog pozitivisti\u010dkom promenom u ljudskoj samospoznaji, name\u0107e kao mogu\u0107i odgovor na pitanje demistifikovanog misticizma ovog spisa. Tragova ovog iskustva ima na vi\u0161e nivoa teksta: od stilskog, koji se manifestuje u vi\u0161estrukoj upotrebi eruditnih termina, preko motivskog (videti pesmu \u201eRa\u0111anje atoma\u201c sa znakovitim stihom: \u201eGre\u0161ke su samo ljudska tuma\u010denja,\u201c 13) do tematskog (pesme o modernom svetu, naro\u010dito u knjizi Svet i ljudi, u kojima se apostrofiraju neki od tipi\u010dno modernih fenomena, poput \u201eBestselera\u201c). Uplivisanje modernog doba tako\u0111e uti\u010de i na odre\u0111ene tehnike izgradnje stihova, koje bismo mogli nazvati logicizacijom stiha, unutar koje se temeljne gnosti\u010dko-misti\u010dke kategorije podvrgavaju logi\u010dkim, a \u010desto tautolo\u0161kim odnosima:

\u201eNijednom smr\u0107u Bog se ne umanjuje;

Ako bi smrt bila smrt, Bog bi nestao

Br\u017ee od \u017eivota u samom trenu ra\u0111anja sveta.\u201c (18)

Paradoksalno, ovaj pesni\u010dki postupak iscrpljuje samog sebe u dodiru sa pominjanim toposom nedovoljnosti jezika. Ozar, vrhovni bog panteona u ovom tekstu, u otkrovenjskom dijalogu propoveda nedovoljnost jezika upravo koriste\u0107i diskurzivni jezik:

\u201eDefinicije i obja\u0161njenja nisu istine, ve\u0107 potreba za komforom.

Prave istine ne mogu biti definisane, niti obja\u0161njene.

Prave istine be\u017ee od re\u010di, jer one su re\u010di samog \u017eivota.\u201c (22)

Me\u0111utim, naoko zanemaruju\u0107i sopstveni stav, Ozar desetak stihova kasnije nastavlja svoje otkrovenje iskazom koji se nedvosmisleno mo\u017ee svesti na logi\u010dki sud:

\u201eSamo Jedno mo\u017ee biti jednako sa sobom, ali \u017eivot je mogu\u0107 samo

U mno\u0161tvu, a u mno\u0161tvu ne mo\u017ee biti jednakosti.\u201c (23)

Otuda se iskustvo modernosti ispostavlja kao temeljni \u010dinilac poetske vizije koja svoj svet gradi na gnosti\u010dkim i misti\u010dkim toposima: subjekat zaziva muzu/tradicijskog prethodnika, putuje misti\u010dkom putanjom unutar sebe do otkrovenja, preobra\u017een se vra\u0107a i rekonfiguri\u0161e svet, ali tako da \u010ditavo ovo kretanje ostaje osen\u010deno i oblikovano duhom vremena u kojem nastaje. Stoga je i demistifikacija misti\u010dkog puta emanacija ovog modernisti\u010dkog duha, koji istovremeno mora biti veran sebi, dakle uverljiv, o\u010digledan i koherentan, ali mora biti veran i velikom zave\u0161tanju gnosti\u010dke tradicije: preno\u0161enju nadstvarnog otkrovenja, duboko nesaglasnog sa trenutkom u kojem se ono objavljuje svetu.

Jedan bitan topos gnosti\u010dke tradicije ipak ostaje neokrnjen iskustvom modernosti, mo\u017eda \u0161to i sam ima udela u njegovom nastanku: figura Lucifera, koja je u biti srodna sa gnosti\u010dkom kosmi\u010dkom zmijom, onom koja je u raju omogu\u0107ila Adamu i Evi da ku\u0161aju plod sa drveta poznanja:

\u201ezmija se u o\u010dima gnostika ukazuje kao prvi Inicijator \u010doveka, a tako\u0111e i prvi Pobunjenik u istoriji. Ona se, u Vrtu edenskom, di\u017ee protiv autoritarnog poretka Jehovinog, protiv la\u017enog Boga, i odaje \u010doveku tajne njegovoga ro\u0111enja i sudbine.\u201c

Na delu je, dakle, \u201emehanizam inverzije vrednosti i znakova\u201c, srodan zamahu preosmi\u0161ljavanja u Svetu u nigdini, koji polazi od Knjige Postanja, preobra\u0107aju\u0107i starozavetnog Boga u zlog demijurga koji je jedini odgovoran za jadno \u010dovekovo stanje na zemlji. U tom duhu i na tom tradicijskom tragu, misti\u010dki putnik Sveta u nigdini, apsolutnog tvorca, Ozara, poredi sa figurom Lucifera:

\u201eNe samo da se pla\u0161im, nego sam u hladnom znoju jer ti prevazilazi\u0161 svaku ideju o Satani ili Luciferu. Ti si ovaplo\u0107enje svega onog \u0161to nije re\u010deno u knjigama, ili je zata\u0161kano, ili nije shva\u0107eno.\u201c(40)

Ovu izjavu sam Ozar, sasvim u skladu sa gnosti\u010dkim nasle\u0111em, potvr\u0111uje, \u010dime se dodatno utemeljuje mehanizam inverzije:

\u201e\u0110avo je postao inkarnacija zla, iako ga sa istinom vezuje jedino ova re\u010d. A ono \u0161to ti vidi\u0161 u meni sada, i \u0161to si video pre, i \u0161to \u0107e\u0161 videti posle li\u010di ti, s pravom, na njega.\u201c (40)

U navedenim citatima, koji \u010dine fragment iz du\u017eeg dijaloga Ozara i misti\u010dkog putnika, klju\u010dno je zapaziti da ve\u0107 u putnikovim re\u010dima se krije pohranjena gnosti\u010dka svest o nedostatnosti kanonskih svetih knjiga i potrebi inverzije vrednosti, \u0161to ukazuje da je distanca izme\u0111u autorske instance i knji\u017eevnog junaka ovog speva samo prividna, i mo\u017ee ukazivati na manjak estetskog kvaliteta teksta ali se istovremeno mo\u017ee tuma\u010diti i kao jo\u0161 jedan primer prote\u017eu\u0107e diskurzivnosti teksta, s obzirom na to da u diskurzivnim tekstovima, za razliku od knji\u017eevnoumetni\u010dkih, postoji jedinstvo glasa koji daje iskaze razli\u010ditog tipa. Posledice ovakve konfiguracije su vrlo interesantne, jer junak misti\u010dkog putovanja koji nema distancu od eruditnog pripoveda\u010da, pa \u010dak i autora, implicira da je pred nama protagonista koji ima predznanje o misti\u010dnom putu koje se otkriva u toku samog putovanja, \u0161to posledi\u010dno ukazuje na to da je i junak osen\u010den duhom modernosti, a \u0161to u kona\u010dnici treba da doprinese koherentnosti teksta. Da bismo bili razumljiviji, u pitanju je slede\u0107i problem koji je ovaj hibridni tekst morao da re\u0161i, a ti\u010de se heterogenosti glasova koji dolaze iz razli\u010ditih, \u010desto i neumetni\u010dkih tipova govora inkorporiranih u Svet u nigdini. Da bi njihov saodnos mogao biti koherentan, potrebno je bilo da okvirna poetska i poeti\u010dka vizija pro\u017eme sve ove glasove, \u0161to se na citiranom primeru, koji na prvi pogled ne ispunjava uobi\u010dajene uzuse estetske prihvatljivosti, i vidi.

Kako, me\u0111utim, ovi zaklju\u010dci mogu doprineti ukupnom tuma\u010denju dela? Jer, pred sobom imamo tekst pro\u017eet iskustvom modernosti, dakle iskustvom bremenitim pozitivisti\u010dkim nasle\u0111em, a koji istovremeno u klju\u010dnim strukturnim momentima ba\u0161tini tradiciju jednog pozitivizmu sasvim nesrodnog fenomena, gnosticizma. Istovremeno, ovaj poeti\u010dki eksperiment spajanja nespojivog pokazuje elemente koherencije kako kroz sistem tema i motiva, tako i kroz protezanje na razli\u010ditim nivoima teksta, \u0161to sveukupno ipak doprinosi ukupnom potencijalu pentalogije kao jedinstvenog dela. Gnoza ovog teksta je (samo)svesna: tekstualnog nasle\u0111a na koje referi\u0161e i to sa namerom da referenca bude prepoznata; tipa naracije o svetu koji konfiguri\u0161e; vremena u kojem naraciju kreira. Ova samosvest podrazumeva jednu distancu prema sebi, distancu karakteristi\u010dnu za duh modernosti, koja otupljuje o\u0161tricu otkrovenjskog prevrata neprekidnim demistifikovanjem misti\u010dkog puta prete\u017eno\u0161\u0107u razumevanja nad pro\u017eivljavanjem. Stoga bi ovaj osoben gnosticizam mogao biti dvostruko imenovan: sa stanovi\u0161ta njegove pojavnosti u modernom dobu on bi mogao biti imenovan neognosticizmom, dok bi sa stanovi\u0161ta njegove nesaobraznosti izvornom gnosti\u010dkom korpusu mogao biti imenovan pseudognosticizmom. Ipak, i jedan i drugi termin podrazumevaju jednu va\u017enu \u010dinjenicu koju poetsko o\u017eivljavanje jednog fenomena implicitno negira, a to je dovr\u0161enost tog fenomena. Prefiksi neo- i pseudo- upu\u0107uju na istoricisti\u010dku ome\u0111enost gnosticizma, zavr\u0161enog i dovr\u0161enog u samom sebi i zatvorenog u korpus tekstova koji su pretrajali istorijske polome. Me\u0111utim, knji\u017eevni tradicijski niz, u eliotovskom smislu neprekidnosti od Homera pa do danas, duboko je aistori\u010dan, sledstveno i vanvremenski, te umesto zaklju\u010dka moramo ponuditi tek jedno zapa\u017eanje koje je u svojoj otvorenosti mo\u017eda najsaobraznije neuhvatljivom liku Stojanovi\u0107eve knjige: u \u010ditala\u010dkom procesu gnosti\u010dko iskustvo ovoga teksta je \u017eivo i delatno, ali u procesu razumevanja i tuma\u010denja ono se otkriva kao vremenski ograni\u010deno i odeljeno od fenomena koji o\u017eivljava, pa stoga jedino aktivno onda kada nije analizirano. To mo\u017eda jeste tautologija, ali nije li za gnostike jezik nesavr\u0161en?